Човек и камен између функционалних анализа и артефаката

У археолошким истраживањима на територији Србије функционалне анализе нису биле процедурално одомаћен метод. У последње време ситуација се значајно мења и све више истраживача уводи трасеолошку анализу артефаката у своје пројекте. Анализе трагова употребе на окресаном камену, али и на костима или керамици почеле су да се примењују у археологији током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Функционалне анализе комбинују различита знања из области хемије, математике, статистике, уз неопходан експериментални рад. Међутим до данас су остала подељена мишљења око методолошког приступа и читања резултата. Понекад се дешава да се истраживачи изгубе у анализама и не реагују објективно, а често ни систематично, што се очекује приликом обраде квантитативно великог археолошког записа. Имајући у виду субјективни карактер процене, интерпретација резултата зависи од самог истраживача. У том смислу је неопходно размотрити овај деликатни део поступка повезивањем људских активности сa артефактом. Може ли и колико литички материјал са траговима коришћења да сведочи о људским заједницама и њиховим адаптацијама на животну средину, имплементацију нових технологија, или пак прелазак на сасвим нов начин живота? Постоји више нивоа посматрања ове теме: кроз повезивање природних наука у служби археологије (анализе остатака попут кости, смоле, фитолита…), кроз преиспитивање типолошких идентификација окресаних артефаката (неслагање типолошке одреднице са функцијом алатке), кроз реконструкцију технолошких процеса на основу тог истог артефакта и на крају могућности функционалних анализа приликом опредељивања налаза у артефакт или екофакт (ситуације са праисторијских рудника и експлоатације камена). Управо је трасеолошка анализа у појединим случајевима једини поуздан методолошки алат који може да арбитрира приликом истраживачког процеса раних праисторијских култура без обзира на географско подручје.